Tema - Srbija

Bacaju tone hrane, drugi vape za njom

Višak poljoprivrednih proizvoda sve češće završava na deponijama i utrinama, a u Privrednoj komori ukazuju da treba otvoriti što više lokalnih sabirnih centara.

Tone voća i povrća sa domaćih useva svake godine završe na smetlištu. Slika brda krastavaca na utrinama pored Koridora 10 od pre nekoliko dana poslednji su ovakav slučaj.

Lane su to bili novovaroški krompiri, pre toga ariljske maline, mleko iz Mačve... Razlozi su uvek hiperprodukcija i preniska otkupna cena proizvoda. Zato seljaci često svoju “muku” iz revolta bace, ukazujući da je ista ta namirnica skupo plaćena iz uvoza.

Pitanje je, međutim, da li je hrana koja završi na deponiji mogla da nahrani gladne u Srbiji. I zašto odbačeno povrće ne nađe put do humanitarnih organizacija ili narodnih kuhinja. Seljaci dobre volje kažu - neće niko da se potrudi.

Samo Branku Gujaničiću, iz Akmačića kod Nove Varoši, prošle godine preteklo je 40 tona krompira. Nije imao kome da ih proda i da hranu ne bi bacio, kontaktirao je s Crvenim krstom i ponudio krompir.

“Rečeno mi je da tih 40 tona spakujem u džakove od po 10 kilograma i tako im pošaljem”, kaže Gujaničić.

“To mi je pokazalo da niko neće da se potrudi i da se organizuje. Bio sam prinuđen da se bavim svinjarstvom i iskoristim deo krompira, ali su tone ipak završile u đubretu. Ove godine, čujem da ljudi neće ni da seju krompir, a meni je u startu propalo 10 tona krompira u semenu ovog leta”, objašnjava on.

Po rečima Vojislava Stankovića, pomoćnika predsednika Privredne komore Srbije, u zemlji kakva je Srbija, gde ima toliko gladnih, bilo bi neophodno da se na nivou lokalnih samouprava organizuju sabirni centri za prikupljanje odbačenog voća i povrća.

“Ta hrana bi mogla da se distribuira narodnim kuhinjama i iskoristi”, kaže Stanković.

Kako kaže, čini se da to nema ko da organizuje, a trebalo bi socijalne ustanove na nivou opština da obezbede transport i skladištenje odbačene hrane, koja ne može da se iskoristi za tržište.

“U Italiji, Poljskoj, Austriji, ali i mnogim drugim zemljama zapadne Evrope postoje sabirni distributivni centri gde se pod posebnim uslovima u rashladnim uređajima skladišti voće i povrće. Postoji rok do kada mora da se proda i kada se to ne desi, hrana se ne baca već je preuzimaju humanitarne organizacije. Sve je organizovano i postoji sistem”, objašnjava Stanković.

Kako Stanković ističe, Leskovac kao važna lokacija sa koje dolazi najveća količina povrća, morao bi da dobije svoj distributivni sabirni centar.

“Ministarstvo za unutrašnju i spoljnu trgovinu i Ministarstvo poljoprivrede moralo bi da se pozabavi ovim pitanjem, kao i sprečavanjem stalnih sezonskih poremećaja na tržištu” priča on i dodaje da ima više faktora koji dovode to toga - veliki uvoz, nedovoljno organizovano tržišna infrastruktura i neraspolaganje sabirnim distributivim centrima.

U Crvenom krstu Srbije kažu da svaka namirnica koja dolazi u Crveni krst podleže strogim pravilima zdravstvene ispravnosti i da je kontrola rigorozna.

“Veliki marketi često su donatori narodnim kuhinjama” kaže Vesna Milenović, generalni sekretar Crvenog krsta.

“Najčešće nam se, međutim obraćaju trgovci artiklima hrane pred istek roka važenja. U zavisnosti od roka i količina Crveni krst može preuzeti takvu donaciju, ali samo ako ih je moguće iskoristiti u roku zbog velike količine, ili rok nije prekratak. Ako je neko materijalno ugrožen ne znači da se može hraniti nečim što mu može ugroziti zdravlje. Topli obrok koji se deli u narodnim kuhinjama najčešće je jedini kuvani obrok tim ljudima u toku dana i najgore što bismo mogli uraditi je da još i njegovu ispravnost dovedemo u pitanje”, objašnjava ona

Kako naša sagovornica kaže, slična je priča i sa donacijama poljoprivrednika.

“Daću primer futoškog kupusa koji se tradicionalno donira narodnim kuhinjama kada se uvidi da rod prevazilazi potrebe i mogućnost da se proda”, kaže Milenovićeva.

“Neke od naših organizacija kisele taj kupus kako bi produžili mogućnost korišćenja. Postoje namirnice koje su osetljive i moraju se posebno čuvati i skladištiti, kao što su mleko, mlečni proizvodi i meso. Ukoliko se ne iznađe način da se obezbede hladnjače, što je obaveza lokalne samouprave, nije moguće preuzeti takvu donaciju. Lokalne samouprave iznađu način, jer je i samo plaćanje hladnjače povoljnije od kupovine tih namirnica”, kaže ona.