Svet - Srbija

Kuda ide kineska ekonomija?

Dok Evropu opseda problem izbeglica i migranata sa Bliskog istoka, istočna i jugoistočna Azija ovih dana su obuzete pitanjem u kakvom je stanju i kakva je budućnost kineske ekonomije.

Prosečna vrednost akcija na berzi u Šangaju 24. avgusta je pala za devet odsto u jednom danu, najviše od Liman šoka 2007. Istovremeno, berza u Hongkongu pala je za 7,6 odsto a trgovina akcijama oko 2.000 firmi u Kini morala je biti obustavljena zbog toga što je njihova vrednost pala ispod nivoa dozvoljenog za razmenu.

Od početka potresa na kineskom finansijskom tržištu u junu, opšti indeks berze u Šangaju obrušio se sa najvišeg nivoa od preko 5.000 poena, koji je dosegao sredinom tog meseca, na ispod 3.000 poena pri kraju avgusta, što je pad od oko 40 odsto za dva meseca.

Kineska država bila je prisiljena da se umeša u transakcije na berzi, a mere koje je odmah sprovela bile su zamrzavanje daljeg listinga novih kompanija, obustavljanje trgovine deonicama 1.700 preduzeća i zabrana državnim firmama da se povuku sa berze.

Sve to, uprkos tome što je, procenjuje se, kineska vlada prethodno potrošila više od 150 milijardi dolara kupujući deonice raznih preduzeća u bezuspešnom nastojanju da spreči takav razvoj događaja na berzi.

Finansijska vatra se brzo proširila Zemljinom kuglom pa je vrednost akcija na Tokijskoj berzi tog dana pala čak 900 jena, dok je berza u Njujorku u jednom trenutku potonula za više od 1.000 poena. I tržište hartija od vrednosti u Nemačkoj je zabeležilo pad od osam odsto.

Svetske berze smesta su pretrpele gubitak od fantastičnih pet hiljada milijardi dolara u vrednosti akcija.

Uzroci finansijske krize u Kini

Strani ekonomisti uzrok potresa na kineskim berzama vide u nastojanju vlasti da putem medija ohrabri obične građane da se aktivinije uključe u trgovanje akcijama i, kroz njihova ulaganja, ostvari akumulaciju kapitala za stimulisanje poslovanja preduzeća.

U uslovima posustajanja tržišta nekretnina, kažu oni, veće uključivanje običnih građana u berzanske transakcije trebalo je i da otvori novi put za bogaćenje stanovništva i tako obezbedi unutrašnju političku stabilnost zemlje, te da učvrsti pozicije Komunističke partije.

Tako su se u poslednje vreme na kineskim berzama pojavile stotine hiljada zanatlija poput vlasnika restorana i frizerskih salona, pa i poljoprivrednika i taksista, koji su svoje životne ušteđevine uložili u kupovinu akcija i tako ostvarenje svog "kineskog sna" o naglom bogaćenju poverili brokerima, u uverenju da će država uspešno intervenisati u slučaju da se pojave nagoveštaji o berzanskom krahu.

Ta velika novčana injekcija, smatra se, prouzrokovala je vrtoglavi rast vrednosti akcija od oko 150 posto u periodu od godinu dana, što je bilo u potpunom neskladu sa kretanjima u realnoj ekonomiji, koja poslednjih godina beleži usporavanje rasta.

Taj mehur, prirodno, morao je da pukne, a akcije da počnu da poniru i to je upravo ono što se dešava ovih dana.

Kineski mediji, međutim, poslednjih meseci govore o precenjenosti akcija i, delom, optužuju strance, poput brokera američke kompanije "Meril Linč", za berzanske špekulacije.

Opasnosti koje vrebaju u realnoj ekonomiji

Međutim, više od tih potresa na kineskom finansijskom tržištu, zabrinutost ekonomista u istočnoj Aziji izazivaju konkretni indikatori koji ukazuju na usporavanje ekonomskih aktivnosti u najmnogoljudnijoj zemlji planete.

Naime, Kina poslednjih meseci beleži smanjenje u obimu transporta robe, potrošnji električne struje i izvozu. Poslednjih godina prisutan je pad ulaganja u infrastrukturne projekte, a nakon više godina inflacije, sada se javljaju i deflatorna kretanja i pad potrošnje, koji se, recimo, očituje u padu prodaje automobila.

U istočnoj Aziji, a i šire, stoga se sada sve više čuju komentari da zvanični podaci kineske vlade na kojima se baziraju procene ekonomskog rasta nisu pouzdani. Ekonomski rast za ovu godinu projektovan je na oko 7,5 odsto.

Međutim, mnogi analitičari tvrde da je trenutna stopa rasta u Kini ispod pet posto, najverovatnije tri ili četiri procenta. Ima i onih koji pesimistično govore o svega jednom procentu, pa čak i o stagnaciji kineske ekonomije, odnosno završetku ekonomskog rasta koji je u kontinuitetu trajao čitave dve i po decenije.

S tim u vezi, pojedini ekonomisti iznose tumačenje da je iznenadno obaranje juana koje je izvršeno prošlog meseca, moguće, izraz svesti da se rast kineske ekonomije već toliko usporio da je potrebno posegnuti za monetarnim merama kako bi se kroz pojeftinjenje kineskih proizvoda održala kompetitivnost te zemlje na svetskom tržištu i stimulisao izvoz.

Latentna pretnja za kinesku ekonomiju je problem ogromnih, nenaplativih dugova koje su kineske banke nagomilale kroz formalne i neformalne pozajmice preduzećima i lokalnim upravama poslednjih decenija.

Neki ekonomisti ukazuju i na odsustvo inicijative i atmosferu nemog iščekivanja u lokalnim upravama u Kini do kojeg je došlo usled straha da bi zaduživanje ili brzo realizovanje razvojnih projekata moglo da navuče sumnju istražnih organa, jer je u toku velika i nemilosrdna kampanje suzbijanja korupcije u državnom aparatu.

Najveći trenutni zadatak kineskog rukovodstva je izvršiti tzv. "meko sletanje", odnosno relativno blag prelaz sa "pregrejane" ekonomije koja masovno proizvodi za izvoz i brzo raste zahvaljujući potražnji iz inostranstva, u zrelu ekonomiju koja se u većoj meri oslanja na sektor usluga i domaću potražnju, te beleži nešto nižu stopu rasta.

Međutim, veliki potresi na berzi i slabi ekonomski pokazatelji poslednjih meseci donekle su poljuljali poverenje u sposobnost kineskog rukovodstva, koje je u protekle tri decenija važilo za gotovo nepogrešivo kada je u pitanju vođenje ekonomije, da uspešno izvrši taj važan zadatak.

Posledice usporavanja kineske ekonomije

Usporavanje kineske ekonomije imaće posledice po zemlje širom sveta, naročito na one u razvoju i one koje su veliki snebdevači Kine sirovinama kao što su rude, nafta i gas.

Na primer, države poput Mongolije, Australije i zemalja supsaharske Afrike ostvaruju više od 30 odsto od svog ukupnog izvoza kroz trgovinu sa Kinom, što ih čini ekstremno zavisnim od događaja u tom gigantu svetske ekonomije.

Konkretni mehanizmi kroz koje će te i druge zemlje osetiti posledice događaja u drugoj po veličini ekonomiji sveta su smanjenje obima izvoza u Kinu kroz pad u narudžbinama i poskupljenje sopstvenih izvoznih artikala u odnosu na kineske zbog pojeftinjenja juana, te, indirektno, pad u prihodima kroz opšte pojeftinjenje sirovina na svetskom tržištu do koga će doći usled pada potražnje u Kini.

Posledice će naravno osetiti i razvijenije države u Azijsko-pacifičkom regionu, naročito proizvodni sektor na Tajvanu, u Južnoj Koreji i Japanu.

Japan se suočava i sa problemom da investitori i berzanski špekulanti spas od nestabilnosti na kineskom finansijskom tržištu traže u kupovini japanske valute, koja se tradicionalno smatra bezbednim utočištem u vreme finansijskih kriza.

Japanski jen je već zabeležio rast poslednjih nedelja zbog događaja u Kini, a to ne odgovara japanskoj privredi i državi, koje nastoje da, održavajući jen slabim, maksimiraju izvozne prihode svojih velikih kompanija, povećaju plate japanskim radnicima, te tako podstaknu domaću potrošnju i umaknu iz deflatorne spirale koja guši japansku ekonomiju već duži niz godina.

Nema mesta panici

Međutim, najveći broj svetskih ekonomista slaže se u oceni da nema mesta panici i da, dugoročno gledano, Kina ostaje privlačno odredište za investicije.

Oni, takođe, smatraju da blagovremenom reakcijom i sprovođenjem strukturnih reformi, Kina može da i u narednim godinama održi ulogu zamajca svetske ekonomije.