„Evroizacija” privrede samo je puka posledica gubitka našeg poverenja u dinar – od građana, preko privrede pa do države.

I to nije počelo juče s rastom kursa evra, već mnogo ranije, kaže za naš list prof. dr Davor Savin povodom nedavnog predloga ministarke finansija Diane Dragutinović da se „umesto intervencijama iz deviznih rezervi NBS utiče na kretanje kursa, pokrene kampanja na nivou države kojom ćemo se suprotstaviti ’evroizaciji’ – dominaciji evra u ekonomiji Srbije”. Po njemu, međutim, to se ne postiže apelima.

Naš dinar, nažalost, ne uspeva da se nametne na sopstvenom terenu duže od pola veka, upozorava Savin i dodaje da je monetarno „poniženje” naše valute otpočelo otvaranjem druge Jugoslavije prema svetu. Tačnije posle prvih odlazaka naših ljudi u inostranstvo „na privremeni rad”. Od tada traje bezuspešna borba dinara za prevlast kod kuće i to s kim – s markom, dolarom, frankom, šilingom…

Dinar danas plaća ceh decenijama nesputane inflacije i činjenice da ne uspevamo da kontrolišemo kretanja u kapitalnom bilansu. S ulaskom špekulativnog kapitala, zbog osetno viših domaćih kamatnih stopa proteklih godina, prilivi po osnovu privatizacije i inostranih kredita uticali su na rast vrednosti dinara, a kada su ti izvori presušili usledilo je obrnuto kretanje kursa koje nam sada nije po volji.

– Ne zaboravimo događanja od pre dve decenije kada smo imali hiperinflaciju od dva procenta na sat, 70 procenata dnevno, što daje 313 miliona postotaka godišnje. Kada se ceo mesec radilo za pet do deset maraka. Tada su počinjene kolosalne greške u vođenju ekonomske, a naročito monetarne, valutne politike, što je učvrstilo nepoverenje javnosti prema dinaru kao stabilnom novcu. I to je ostalo duboko u pamćenju građana – kaže Savin i dodaje da je naš dinar postao sve manje poželjna valuta ne samo u džepu, već i na štednji. Konačno, 98 odsto štednje u Srbiji, vredne više od šest milijardi evra, položeno je u devizama.

Tako se evro ustoličio i obavlja najvažnije funkcije dinara. Koristi se kao paralelna valuta, posebno pri kupovini ili prodaji većih vrednosti. Retki su oni koji su prodali stan ili neku vredniju imovinu za dinare. A to je, kako objašnjava Savin, velika slabost, jer se na taj način reducira prostor centralne banke za upravljanje novčanom masom. Osim toga, bez obzira da li priznajemo to ili ne – korišćenje tuđe valute formalno je i faktički dokaz da naša nije kvalitetna.

Evro se koristi i kao obračunska jedinica, mera vrednosti, upravo zbog svoje stabilnosti. To nas ništa ne košta. Ali zato umesto da kažemo da je cena nekog proizvoda 200 dinara, nama je lakše, a možda i jevtinije, da izustimo dva evra. Čist psihološki gubitak.

I šta je tu, po oceni našeg sagovornika, najteže – država nema nikakve, apsolutno nikakve, mogućnosti da nametne deevroizaciju. Tu nikakvi propisi i uredbe ne donose rešenje. Apel da se „korišćenjem dinarskih depozita države” smanji evroizacija sasvim je bez osnova.

– Država jedino barata dinarima u svim bilansima javnog sektora, odnosno budžetu. Čak i kada dobije podršku budžetu u stranim kreditima, oni se preko centralne banke najpre konvertuju u domaću valutu, a kompletan iznos zajma ili neki njihov deo NBS usmerava u devizne rezerve – kaže Savin uz upozorenje da se formalno odustajanje banaka od evro klauzula u svojim kreditima lako može zameniti drugom, manje upadljivom, ali koja će štititi njihov interes.

– Jedini način da dinar zavlada domaćom monetarnom scenom jeste da nacionalna ekonomija bude uspešnija. A šta to znači? Da se krećemo u domenu poznatih, ali jedino ispravnih floskula – ostvariti veću efikasnost privređivanja i izvoz, uz dugoročnu stabilnost cena. Jednostavno, zar ne? Ekonomska teorija taj zadatak poznaje pod pojmom –„magični trougao”. Naziv nije slučajan. Zadatak je težak i zahtevaće krv, znoj, suze i vreme – zaključio je Savin.

Vladimir Vučković, profesor na Univerzitetu Megatrend, kaže da smanjenju dominacije evra kao strateškom cilju nema šta da se zameri, ali da ne vidi kako bi se to ostvarilo bez prethodno postignute makroekonomske stabilnosti.

– Pitanje je zašto se ranije na tome nije radilo. Možda je od početka trebalo uvesti da se krediti ne vezuju za evro, ali to bi onemogućilo bilo kakvo normalno finansiranje kod nas. Najlakše je reći zašto se stanovi plaćaju u evrima, pa da bi ljudi lakše došli do stana – kaže Vučković.

Za kratkoročne državne hartije od vrednosti postoji interesovanje, ali je pitanje da li bi ga bilo kada bi država emitovala papire s rokom dospeća od pet, 10 ili 20 godina.

– Ko bi bio spreman da danas položi 100.000 dinara i da čeka 10 godina da mu se dinari vrate. Koliko bi oni vredeli, svi bi se pitali ili bi kamata morala da bude ekstremno visoka – kaže Vučković.

Dve najrasprostranjenije rezervne valute su dolar i evro. Dve trećine ukupne emisije dolara nalazi se izvan SAD, a sredinom devedesetih Bundesbanka je procenila da stranci drže oko 40 odsto emitovane vrednosti maraka.

Rusija je u prethodnoj deceniji bila izraziti primer dolarizacije u svakodnevnom životu. Danas, međutim, većina Rusa štedi u rubljama, dok dolarsku ušteđevinu ima tek svaki pedeseti stanovnik te zemlje. Vrednost rublje u proteklih nekoliko godina raste u odnosu na dolar i ušteda u rubljama ubira veći interes.