Ekonomija - Srbija

Decenija svetske ekonomske krize

„Tamo izgleda da uopšte nema novca.” Tom porukom akcionarima francuska banka BNP Paribas 9. avgusta 2007. godine – potezom nepoverenja bez presedana na Volstritu – zamrzla je poslovanje svoja tri investiciona fonda na američkom hipotekarnom tržištu.

U tom trenutku tržište akcija jeftine stanogradnje u SAD – od početka milenijuma primamljiv mamac za banke, penzione fondove, osiguravajuća društva i privatne akcionare širom sveta – zbog obećanih fantastičnih profita (do 25 odsto na uloženi novac) nominalno je vredelo više od 1.200 milijardi dolara.

Francuskom BNP-u trebalo je punih pet dana da zaustavi sve transakcije spomenutih fondova, dovoljno vremena da se širom finansijskih tržišta, od Volstrita do Frankfurta i Hongkonga, razlije opšta panika. Pitanje je bilo ko je sve ulagao, javno kao i tajno, i ko se sve, koliko dugo i čijim novcem, kockao na američkom hipotekarnom tržištu, računajući da će privremenim prihvatanjem rizičnih kredita – jednom kad budu isplaćeni – ostvariti ogromnu zaradu.

Najjače američke, britanske i evropske banke, strateški važna osiguravajuća društva i penzioni fondovi preko noći su stavljeni ne samo pod lupu solventnosti, već i pred pitanje kako su ušli u visokorizične poslove koje nisu objašnjavali ni klijentima, a ni domicilnim državama.

Brižljivo negujući mit da svaki Amerikanac treba da ima kuću, tamošnji investicioni krugovi razradili su složen sistem davanja kredita za stanogradnju gotovo svim zainteresovanim klijentima, bez mnogo raspitivanja o njihovoj stvarnoj platežnoj sposobnosti. Nakon odobravanja takvih kredita, američki zajmodavci pakovali su ih u složene dužničko-poverilačke aranžmane, koje su – uz obećanje ogromnih zarada – prodavali zainteresovanim kupcima širom sveta.

Uprkos brojnim signalima, već od 2004, da je američko tržište stanogradnje precenjeno, tek u leto 2007. postalo je jasno da su hipotekarni krediti deljeni šakom i kapom, kao i da su Amerikanci toliko osiromašili da ne mogu u doglednoj budućnosti da ih vrate.

Globalno otrežnjenje od tadašnjeg „finansijskog srozavanja idola” bilo je bolno, dok su posledice kraha, koji je najviše koštao Zapad, izmenile svet.

Suočeni s mogućim neslućenim gubicima, finansijeri su već od jeseni 2007. drastično prestali da zajme novac, lišavajući preko noći države, ekonomije i milione ljudi širom sveta mogućnosti da pomoću kredita ostvare deo svojih novčanih i životnih potreba. Da spasu sistemski najvažnije banke, zaustave panične juriše naroda na banke, ožive zamrle privrede... države širom sveta počele su sa masovnim doštampavanjem novca, ali i opsežnom istragom o tome kako se moglo desiti da banke imaju tanke rezerve kapitala, da berze funkcionišu bez mnogo nadzora, da strane banke mešetare oko kursa deviza ili vrednosti zlata, dok agencije za kreditni rejting olako dele visoke ocene za poslovanje...

Amerika je na tom reformskom putu 2012. godine uvela čuveni Dod Frankov zakon – najradikalniji od vremena Velike recesije – radi zaštite svih aktera finansijskog trgovanja, a ne samo onih najjačih. Uporedo, u pojedinim delovima sveta, uveliko teče potraga za krivcima za krizu koja je izazvala lančanu reakciju.

„Svet je ugrožen pohlepom Zapada. Sistem zasnovan na njegovoj dominaciji još od Drugog svetskog rata raspao se u ovoj krizi kao kula od karata: srušena je dogma o neprikosnovenosti diktata slobodnog tržišta i nepoželjnim intervencijama države u svetu finansija”, poručio je u jeku krize ondašnji predsednik Brazila Ignasio Lula da Silva. Vodeće zemlje u ekonomskom razvoju: Kina, Rusija, Indija... pred kraj prve decenije ovog veka često su spominjale krah na Volstritu 2007–2008. kao ključni faktor njihovog novovekovnog zbližavanja s ciljem da reformišu globalni finansijski i društveni poredak, počev od stvaranja Briksa i Azijske banke za investicije u infrastrukturi.

U međuvremenu, prvobitni otpor lidera Zapada da priznaju razmere krize – koja je bankrotom američke banke Liman u jesen 2008. stekla status najteže globalne finansijske krize od Drugog svetskog rata – ubrzo je zamenila svest o neophodnom združivanju s ostalima (naročito promocijom Foruma G-20), radi obuzdavanja recesije, kraha poverenja i traganja za putem izlaska iz nezabeleženog i paprenog košmara. MMF je 2009. procenio da su investitori u prvom udaru krize 2007–2008. godine „ošišani” za više od 4.000 milijardi dolara direktnih i indirektnih ulaganja povezanih s hipotekarnim tržištem SAD). Američku privredu ova kriza koštala je ukupno više od 22.000 milijardi dolara, procenjivao je još pre četiri godine zvanični Vašington.

Danas je većina institucionalnih aktera krize iz 2007–2008. godine (od onih koji su izbegli bankrot ili nacionalizaciju) podvrgnuta radikalnoj reformi, dok su odnosi Zapada i ostatka sveta u privrednom saldu temeljno promenjeni. Dok je razvijeni svet od Drugog svetskog rata do 2007. bio perjanica globalnog ekonomskog rasta, od kraha hipotekarnog tržišta SAD odnos snaga se promenio, ističe MMF. Naime, od perioda 2007–2014. zemlje u ekonomskom usponu ostvaruju 69 odsto ukupnog globalnog privrednog rasta. Učinak najrazvijenijih zemalja sveta u privrednom napretku sveta posle 2007. iznosi oko tridesetak posto.

MMF je danas veoma oprezan u proceni da li je svet – bez novog recepta za opšti privredni rast, smanjenje nezaposlenosti i povećanje zarada i kreditne nedaće brojnih zemalja u razvoju – našao način da izbegne neku sledeću finansijsku krizu globalnih razmera. U međuvremenu, nova administracija u Vašingtonu uveliko razmišlja da ukine Dod Frankov zakon protiv rizičnog finansijskog poslovanja, dok je stranim bankama naplatio ukupno 150 milijardi dolara kazne zbog mešetarenja na Volstritu.