Ekonomija - Srbija

Poreski raj

Najvažniji cilj buduće fiskalne reforme koju namerava da sprovede Vlada Srbije je rast konkurentnosti srpske privrede.

To će se najbrže ostvariti ako se fiskalno rasterete poslodavci i najbogatiji, a glavni poreski teret prebaci na grbaču ostalih građana Srbije. Fiskalnom reformom treba smanjiti i previsoku javnu potrošnju, što će se najlakše postići smanjenjem penzija, odnosno doprinosa koje takođe plaćaju poslodavci. Predložena rešenja se zasnivaju, kako rekoše, na iskustvima bogate Evrope, previđajući činjenicu da mi ipak pripadamo veoma siromašnom i prilično zaostalom Balkanu.

Autori su i zaboravili da se zapitaju da li ovakva poreska reforma odgovara građanima Srbije? Odnosno da li država postoji zbog građana ili građani zbog države?

Kako izgleda mi građani nismo toliko važni koliko nam se čini. Naše je da uredno platimo ono što nezajažljiva država „pravedno“ odredi, a ona će već znati kako će prikupljeni novac najbolje potrošiti u naše ime. Krajnje je vreme da država konačno počne da se prostire u skladu sa dužinom raspoloživog gubera. Skoro deceniju, građani Srbije žive u nadi da će nam sutra biti mnogo bolje nego danas. A svaki novi dan donosi još veću neizvesnost i nesigurnost. Sve je manje posla i plata, a sve više siromašnih i nesrećnih ljudi. Umesto jednostavnih i efikasnih rešenja koja bi značajnije povećala proizvodnju, zaposlenost i izvoz, a time i žalosno nizak standard većine građana Srbije, fiskalnom reformom vlast namerava - između ostalog - i da ojača sumnjivo stečeno bogatstvo najbogatijih srpskih tajkuna. Čuvajući njihove pozicije, vlast pre svega čuva i sebe. I što je najgore u tome im pomaže i rukovodstvo jednog od brojnih srpskih sindikata.

U zemljama kao što je Srbija „korenite“ reforme i služe da zamagle suštinu problema. A stvari su vrlo proste. Porezi se jednostavno moraju povećati jer zbog sporog oporavka privrede, opadaju poreski prilivi, a ogromni apetiti i zjapeća rupa u budžetu Srbije se opasno šire. Pošto tajkuni i bogati mogu efikasno da zaštite svoje interese, glavninu poreskog tereta treba prebaciti na one, koji u neoliberalnom konceptu srpske verzije predatorskog kapitalizma, nisu uopšte važni.

Kada bi vlast vladala u interesu većine građana Srbije, ona bi predložila takvu fiskalnu reformu koja bi vodila opštem smanjenju fiskalnih opterećenja, ravnomernijem rasporedu poreskog tereta i rastu efikasnosti korišćenja poreskih prihoda. To znači da ne bi trebalo jednostrano (i samo) smanjivati poreske stope na plate koje plaćaju poslodavci (naročito tajkuni), jer ko garantuje da oni to smanjenje neće jednostavno preliti u profit. Umesto toga treba uvesti poreske olakšice, na koje bi poslodavac sticao pravo samo ako poveća proizvodnju, broj zaposlenih radnika ili izvoz.

Nema nikakvog ekonomskog rezona za povećanje stopa PDV-a jer se time guši tražnja, odnosno sputava oporavak proizvodnje i rast zaposlenosti. Ali ima fiskalnog, a to je za državu najvažnije. Umesto linearnih neophodno je uvesti progresivne poreske stope na dobit i ukupan dohodak građana, naročito ako se oni koriste za luksuznu potrošnju.

Potpuno oslobađanje od poreske obaveze treba primenjivati na dobit, ali i dohodak građana koji se proizvodno investiraju. Da bi se barem delimično ispravile krupne tranzicione nepravde, veoma je važno odrediti razumnu granicu dohotka građana koji ne podleže oporezivanju.