Ekonomija - Srbija

Zakon o ličnom bankrotu u pripremi

Ne postoje pravne prepreke za donošenje zakona o stečaju nad imovinom fizičkih lica, ali bi bilo dobro sačekati i pažljivo osmisliti koncept i rešenje za prezadužene građane Srbije, kaže za „Politiku” dr Vuk Radović, vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Iako je većina zemalja u okruženju već usvojila ovaj propis, u Srbiji se o ličnom bankrotu još govori sa oprezom. Do kraja godine, kada je rok da radna grupa za izradu Strategije za rešavanje problematičnih kredita predstavi ovu studiju vladi i Narodnoj banci Srbije, trebalo bi da bude jasnije da li ćemo i kada dobiti propis o ličnom stečaju koji bi dao novu šansu dužnicima koji nisu u mogućnosti da izmiruju svoje obaveze.

Prof. Radović, koji je učestvovao u izradi Zakona o stečaju 2009. i njegovim izmenama pet godina kasnije, objašnjava da je i tada bilo reči o uvođenju ličnog bankrota, ali se odustalo jer nismo bili „zreli“ za ovakve izazove.

– Ovaj propis bi, kako je to objašnjeno u anglosaksonskoj literaturi, trebalo da štiti „poštenog a nesrećnog građanina“ (koji se spletom okolnosti našao u nezavidnoj finansijskoj situaciji). Stečaj fizičkih lica je osetljiv jer se može i zloupotrebljavati, zbog čega je važno da se pažljivo odabere model koji ne bi ugrozio interese poverilaca, ali ne bi ni dodatno pogoršao situaciju osobe čija je imovina pod stečajem – kaže prof. Radović.

On naglašava da je bitno da se pre svega dobro uredi ceo postupak, da se odredi koji model bankrota će biti primenjivani, ali i da bude precizirano šta je izuzeto od izvršenja, tj. šta ne može da bude prodato u stečaju.

Svakako, predlaže, ne bi bilo loše da sačekamo i da vidimo kakva su iskustva u tom pogledu imale zemlje u okruženju.

Lični bankrot se inače proglašava kada dužnik više ne može da izmiruje obaveze prema svojim poveriocima (na primer, bankama, Poreskoj upravi ili javnim preduzećima). Na prodaju se nudi njegova imovina i imenuje stečajni upravnik koji, između ostalog, brine i o njegovim finansijama. Dužniku se ostavlja deo novca potreban za egzistenciju (egzistencijalni minimum), i on ima pravo da zadrži deo imovine koji je izuzet od stečaja.

U svetu postoje dva koncepta ličnog stečaja – anglosaksonski i kontinentalni. U SAD  kada pojedinac zapadne u dužničku krizu povereniku predaje svu imovinu, a dugovi mu se po okončanju stečaja otpisuju.

Evropski model je drugačiji. Prezaduženi se predaje u ruke supervizora, prodaje mu se imovina, nastavlja da radi i otplaćuje dugovanja. Supervizor, inače, određuje i sumu novca koja je dovoljna za preživljavanje. Određen je spisak stvari koje se ne mogu prodavati radi namirenja obaveza, poput odeće, obuće i drugih predmeta za ličnu upotrebu, kao i hrane i ogreva za tri meseca za dužnika i njegovu porodicu. Sve ostalo ide na doboš.

– Bliži nam je ovaj drugi model koji funkcioniše po principu da dužnik narednih pet do osam godina radi za poverioce, ali će posle toga imati šansu za novi početak, jer će biti oslobođen odgovornosti za isplatu svih svojih dugovanja. Anglosaksonski model je drugačiji. Američko društvo je produžnički orijentisano, oprašta dugove, ali takođe predviđa i izuzeće nekih dugovanja. Tako na primer od trenutka proglašenja stečaja, građanima se opraštaju dugovi prema bankama (tamo su banke prilično nasrtljive i lako daju kredite, pa se na neki način smatraju i odgovornim za lošu procenu klijenta koji ne može da vraća novac), ali im se ne otpisuju zaostale alimentacije, na primer, jer država ima politiku koja štiti interes deteta – kaže naš sagovornik.

U Narodnoj banci Srbije kažu za „Politiku” da su se sve nadležne institucije koje su učestvovale u izradi strategije za rešavanje problematičnih kredita usaglasile da potreba, izvodljivost i izbor trenutka uvođenja okvira za lični stečaj u Srbiji moraju biti pažljivo razmotreni, kao i da uvođenje takvog okvira nije neposredni prioritet.

– Strategijom za rešavanje problematičnih kredita ističe se i vreme neophodno da se ispune potrebni preduslovi za uspostavljanje delotvornog režima ličnog stečaja – kažu u NBS.

Razlozi zbog kojih kod nas još nije donet ovakav propis, po mišljenju stručne javnosti, jesu to što ovako osetljivi zakoni zahtevaju besprekorno funkcionisanje državnog i sudskog sistema, ali i veću platežnu moć građana. U zemlji u kojoj se minimalnom zaradom ne mogu pokriti ni računi za stan od 80 kvadrata, a prosečna plata ne pokriva ni statističku potrošačku korpu, teško se može govoriti o sprovođenju ovakvog zakona.

– Imajući u vidu odredbe strogog Zakona o izvršenju i obezbeđenju postoji potreba za nekom vrstom zaštite dužnika – kaže advokat Vojin Biljić. Prema njegovom mišljenju, trebalo bi praviti razliku između dužnika koji izbegavaju plaćanje svojih obaveza i onih koji jednostavno tuđom krivicom nisu u stanju da izmire obaveze, pa i onih koji su propustima države dovedeni u lošu finansijsku situaciju.

– Ako već imamo strog sistem odgovornosti prema obavezama koje ne izmiruju građani, isti princip bi trebalo da se primenjuje i prema državni. Nezamislivo je da porodilja kojoj država kasni sa isplatama snosi teret tog propusta države, isto kao što je nezamislivo da se naknade za nezaposlene isplaćuju sa zakašnjenjem. O funkcionalnosti sistema socijalne pomoći i da ne govorim – objašnjava on.