Industrija - Srbija

Galenika – od fabrike lekova do fabrike dugova

Šta to fali „Galenici”, nekada našoj najvećoj fabrici lekova, kada bezmalo deset godina u novijoj istoriji ne može da nađe kupca? Da li je prezadužena, izgubila tržišta i ima višak zaposlenih? a li je država, kao pojedinačni najveći vlasnik, precenila njenu vrednost?

Verovatno da ima svega toga. U pomenutom periodu država je nekoliko puta zvala kupce nudeći im razne modele prodaje.

I ništa.

Nikad se nije javio nijedan poznatiji investitor iz farmaceutske industrije. Već samo manje kompanije, uglavnom iz Azije i Latinske Amerike i investicioni fondovi. Država je sa svima pregovarala. Bezuspešno. Za to vreme dugovi fabrike samo su rasli.

Podsećanja radi, u vreme Mlađana Dinkića, tada ministra ekonomije, država je za fabriku lekova tražila 200 miliona evra i niko se nije ponudio da toliko plati. Nedavni pokušaj privatizacije, kada je država ponudila paket akcija od 25 odsto za sedam miliona evra i profesionalno upravljanje, uz preuzimanje dela obaveza, privukao je samo jednog investitora i takođe je propao.

Novi pokušaj prodaje najavljen je za septembar, a svakako jedno od najvažnijih pitanja je koliko ona danas vredi. Ekonomista Dragovan Milićević kaže da se pitanje privatizacije „Galenike” svodi na smanjenje štete. Na razliku onoga što je država izgubila i onoga što može da se dobije. Po njemu, investitor bi za fabriku mogao da da maksimalno 40 miliona evra koliko je po njegovoj računici njena aktuelna vrednost.

– Teško je to izračunati. Šta je vrednost kompanije koja ima akumulirani gubitak od 300 miliona evra. Samo letimičan pogled na bilans pokazuje da kompanija, knjigovodstveno gledano, ima dva puta manju imovinu od obaveza. Država je konvertovala obaveze prema njenim preduzećima u kapital i tu je pretrpela direktnu štetu od 110 miliona evra. Govori se o potraživanju „Galenike” od 120 miliona evra za isporučene lekove, a u bilansu stoji potraživanja od 970 miliona dinara, što znači da su ta potraživanja otpisana, jer su se svojevremeno odnosila na „Velefarm” koji je praktično likvidiran – kaže Milićević.

Na šta budući vlasnik „Galenike” može da računa?

Fabrika lekova je izgubila tržište i sa nekadašnjim udelom od 40 odsto spala na svega sedam-osam odsto. Milićević navodi da je fabrika u 2016. godini spala na prodaju od samo 38 miliona evra ili 25,5 miliona pakovanja lekova.

– Farmaceutsko tržište je danas takvo da su male šanse za značajniju tržišnu ekspanziju ove firme. Karte na tržištu lekova podeljene su između ključnih igrača, pre svega stranih kompanija i one zauzimaju više od dve trećine prometa lekova. Najveća fabrika lekova „Hemofarm” (sa nemačkim kapitalom) takođe je u značajnoj defanzivi i veliki deo svojih prihoda ostvaruje kao uslužna proizvodnja za matičnu kuću „Štadu” i druge partnere. I „Hemofarm” je prema podacima završnih računa imao pad prodaje na domaćem tržištu od gotovo 20 odsto. Ostale kompanije praktično i nemaju domaću proizvodnju već prema novom zakonu o lekovima status domaćeg proizvođača stekli su ako imaju samo jednu fazu tehnološkog postupka, a to može biti i sekundarno pakovanje (pakovanje već uvezenih blistera sa lekovima u jediničnu kutiju i ubacivanje uputstava). Ne treba posebno isticati da su prosečne cene takvih lekova neuporedivo jeftinije nego kompletna proizvodnja ovde u slučaju malih serija i čestih izmena proizvodnje, objašnjava ovaj ekonomski analitičar.

Osobenost „Galenike” je i da ima zaštićena imena generičkih lekova. To je značajno bolja tržišna pozicija, jer se prepisivači i pacijenti vezuju za ime leka. Međutim dugogodišnje propadanje je uslovilo da ova kompanije više nema tu konkurentsku prednost. Na stranom tržištu „Galenika” (osim u BiH i Crnoj Gori) nema aktivnosti, jer su u velikom broju registracije istekle i pitanje je da li su obnovljene.

– Evidentno je da „Galenika” ima najveće učešće troškova zarada u prihodu od prodaje što je neodrživo. Za postojećih 1.400 radnika nema mesta, jer je zbog troškova njihovih plata proizvodnja potpuno neisplativa. Proizvodnja lekova je takva delatnost da samo velike serije, odnosno ekonomija obima, daje sasvim prihvatljive rezultate gde se gleda cena leka. Prosečna cena „Galenikinog” leka u 2016 godini bila je 1,53 evra, što se i dalje smatra skupim – kaže Milićević.

Po njemu, za potencijalnog kupca isplativo je da se potpuno preorijentiše na velike serije, premesti primarnu proizvodnju na jeftine destinacije i zadrži samo primarno i sekundarno pakovanja kao ostale kompanije i drastično smanji broj radnika.