Industrija - Srbija

Prerada opasnog otpada u Žitištu ili Svilajncu

Za uništavanje i preradu opasnog i neopasnog industrijskog otpada novca ima, ali dogovora oko pogodne lokacije i dalje nema.

Jedno za drugim otpadali su Ćuprija, Šabac, Ćićevac, a sada bi sa spiska Evropske unije, spremne da do poslednjeg centa plati izgradnju takvog postrojenja, mogla biti izbrisana i cela Srbija. Oko tri meseca nas deli od isteka roka koji nam je Brisel dao da napokon otkrijemo opštinu voljnu da primi postrojenje. Ako država ovog puta ne nađe lokaciju sa koje neće morati da se, kao u tri grada gde je do sada pokušala da smesti pogon, povuče pred protestima građana, preplašenih „scenarijem sudnjeg dana” u kojem postrojenje pretrpi havariju i izaziva pomor, EU će povući ponudu da finansira podizanje kompleksa koji bi „gutao” otpad iz srpskih fabrika.

Taj novac Evropa pokušava da dodeli Srbiji još od prošle godine. Da smo priliku zgrabili čim nam se pružila, mogli smo dobiti čak tri postrojenja – i za organski i za neorganski opasan otpad, kao i spalionicu koja bi, osim te dve vrste, mogla u bezbedne ostatke istopiti i farmaceutski otpad.

Posle naletanja na protestne kordone u Ćupriji i Šapcu, deo novca iz evropskih fondova je preusmeren, a u kombinaciji za Srbiju je ostao samo pogon za neorganski, to jest industrijski otpad. Krajnji rok da se barem za njega identifikuje pogodna lokacija na teritoriji sa „gostoprimljivijim” žiteljima bio je kraj septembra ove godine. Ali, država je zimus „lokalnom bunom” oterana i iz Ćićevca i do danas nije uspela da imenuje alternativu. Na sreću, Brisel je ceo poduhvat okarakterisao kao „projekat sa problemima” i prihvatio da sačeka do kraja januara.

Poslednja linija na kojoj ćemo se boriti za evropski novac najverovatnije će biti ili u Svilajncu ili u Žitištu. Sa čelnicima tih opština se o mogućnosti da udome postrojenje pregovara u poslednja dva meseca i oni ne odbijaju tu ideju, kažu u resornom ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja. Ali tema tek treba da dospe u javnost Žitišta i Svilajnca.

– Aktivnosti oko ovog projekta su trenutno na niskom nivou. Urbanistički planovi za područja koja su pogodna za postrojenje, to jest dokumenti koji preciziraju gde šta unutar te zone sme da se gradi, još nisu gotovi. Izrađivanje planskih akata i pribavljanje saglasnosti jedne od opština jeste ono što moramo da završimo do kraja januara ili početka februara da ne bismo izgubili novac Evropske unije. Tek nakon toga slede konačna ispitivanja odabranog terena i analize za studiju uticaja na životnu sredinu – objašnjava Nebojša Pokimica, pomoćnik ministra.

U upravi Žitišta potvrđuju da se ne protive izgradnji postrojenja na njihovom tlu. Nova „fabrika” dobro bi im došla i zbog otvaranja radnih mesta, kaže predsednik te opštine Dragan Milenković.

– Ideja je da se pogon smesti u kraj koji je određen za industrijsku zonu. Mi to područje već nastojimo da infrastrukturno opremimo, bilo za postrojenje za otpad bilo za nešto drugo – navodi Milenković.

U Svilajncu nisu bili raspoloženi da pričaju o ovoj temi. Da su prihvatili razgovor, moguće da bi rekli i ponešto suprotno od tvrdnji Pokimice da su vlasti opština o kojima se razmišlja spremne na saradnju. Pre nekoliko meseci, kada se Svilajnac pojavio u planovima države za postrojenje, predsednica te opštine Gorica Dimčić Tasić rekla je za „Politiku” kako smatra da tačna lokacija za pogon, pokraj Morave, nije srećno rešenje.

Ako država kapitulira i u Žitištu i Svilajncu, ne može se reći kolika svota će za nas biti izgubljena, pošto Evropska unija nije unapred ograničila donaciju već je spremna da plati troškove koliko god da budu iznosili, podrazumevajući, naravno, da će biti opravdani u studiji izvodljivosti. Procena troškova u Ćićevcu iznosila je oko 15 miliona evra. Ali nije problem što bi taj novac mogao biti prokockan. Postrojenje je neophodno zato što u Srbiji za sada ne postoji nijedno mesto gde bi se mogao uništavati opasan industrijski otpad, već se on mora izvoziti po visokim tarifama.

Kako mnoge domaće firme nemaju para još i za to, opasan otpad se gomila u ovdašnjim skladištima, u kojima sme ostati samo privremeno, a mnogo ga je razbacano i po magacinima propalih fabrika u kojima nema nikakvih uslova za držanje tih opasnih materija. A Evropska unija namerava da uskoro, ne kasnije od 2020. godine, zabrani izvoz opasnog otpada, tako da smo, ukoliko ne izgradimo postrojenje za njegov tretman, u opasnosti da se jednog dana zateknemo „zazidani” sa hiljadama tona toksičnih i kancerogenih supstanci.