Poljoprivreda - Srbija

Plastenik donosi dobru zaradu

Rešenje za poljoprivrednike sa malim posedima, ili gradske porodice koje imaju malo zemljišta na selu, moglo bi da bude uzgajanje povrća u plastenicima. Četvoročlano domaćinstvo može da se izdržava prihodima koje donosi plastenik od 2.500 kvadratnih metara, a njegova izgradnja, u zavisnosti od opreme, košta od 12 do 15 evra po kvadratu.

U Srbiji u ovom trenutku ima tek nešto više od 6.000 hektara pod plastenicima ili staklenicima, dok se u Vojvodini nalazi oko 40 odsto od ove površine.

- Kada se uzme u obzir to da prihodi sa jednog hektara pod plastenikom ili staklenikom mogu da budu veći od prihoda sa 150 hektara pod pšenicom, računica je jasna - kaže prof. dr Žarko Ilin, sa novosadskog poljoprivrednog fakulteta.

- Poljoprivrednik, da bi živeo od ratarstva, treba da ima nekoliko desetina hektara zemlje. Prosečan posed kod nas je oko pet hektara, tako da mnogi poljoprivrednici mogu da reše egzistenciju upravo kroz plasteničku proizvodnju.

Srbija, kako ističe naš sagovornik, još uvozi dobar deo ranog povrća, koje bi se moglo uzgajati upravo u plastenicima, tako da prostora na tržištu ima dovoljno. U plastenicima se gaji gotovo sve povrće. Najčešće su to salata, paprike, paradajz, krastavci, pa dinje, keleraba...

- Gotovo sve povrće završava na zelenim i kvantaškim pijacama - navodi Ilin.

- Manji deo plasira se u velike trgovačke lance, a nekog organizovanog otkupa nema. Za poljoprivrednike bi, takođe, bilo odlično rešenje kada bi u plastenicima ili staklenicima gajili vrste u ciklusima, i tako bi, iz negrejanog staklenika, dobijali dve berbe godišnje, a iz grejanog i do tri ili četiri.

Ako bi se neko, recimo u okolini Beograda, odlučio da uzgaja povrće u plasteniku, najmanja površina na kojoj bi proizvodnja bila isplativa je 20 ari. Međutim, tu robu morao bi da prodaje samo na zelenim pijacama, gde su, kako objašnjava Nebojša Momirović, profesor Poljoprivrednog fakulteta, cene po kilogramu nešto veće. U suprotnom mu se neće isplatiti.

- Za malo gazdinstvo od pola hektara moguća je održiva proizvodnja, ali da nije udaljen više od 100 kilometara od prestonice - navodi Momirović.

- Roba bi mogla da se prodaje na kvantašu, gde bi veća količina nadomestila nešto manju cenu u odnosu na pijace. Srednja gazdinstva, koja zahtevaju angažovanje radne snage, mogu da funkcionišu na 2,5 hektara.

Momirović objašnjava da oko Beograda mala gazdinstva mogu da zarade, jer ne plaćaju PDV, mali su im troškovi transporta i jer koriste pogodnost direktne prodaje na pijačnim tezgama, gde je cena i najveća.

- Na Kalenić pijaci, primera radi, roba može da se proda skuplje nego bilo gde drugde - navodi profesor Momirović.

- U Leskovcu je već drugačije, oni robu nemaju gde da plasiraju, transport im je skup, na granici su opstanka i bez dva hektara pod plastenicima ne mogu održati proizvodnju.

Deset ari pod plastenikom za porodicu kraj Beograda dovoljno je da preživi, ali bez ikakvih troškova za letovanja ili zimovanja. Za ozbiljniju proizvodnju potreban je bar hektar zemljišta.

- Cena plastenika se kreće od 10.000 evra za deset ari do 150 evra po kvadratu za multiplastenike, visine šest metara, sa najsavremenijom tehnologijom i kompjuterskim vođenjima navodnjavanja, grejanja, provetravanja - objašnjava povrtlar Aleksandar Janković.

- Međutim, za ozbiljniju proizvodnju u njima treba bar četiri hektara, jer su na manjim površinama neisplativi, zbog velikih troškova. Oni se uglavnom greju na drva ili ugalj, jer su gas i struja preskupi.

Svaštare i rasipaju energiju

Mnogi poljoprivrednici u Srbiji, ističe profesor Ilin, svaštare, odnosno, bave se istovremeno ratarstvom, povrtarstvom, stočarstvom, pa i voćarstvom.

- Na taj način rasipaju energiju, a ni u jednom poslu ne postižu pravi rezultat - objašnjava Ilin.

- U zemljama sa razvijenom poljoprivredom, kao što je Holandija, već je zavladala uska specijalizacija, a poljoprivrednici su se specijalizovali za uzgoj pojedinih vrsta biljaka.