Poljoprivreda - Srbija

Zadruge spas za ratare

Jedna prirodno bogata zemlja kao što je Srbija, svoj ekonomski razvoj svakako mora da bazira i na poljoprivredi, kao grani u kojoj možemo relativno lako biti konkurentni na svetskom tržištu. Naravno, uz neophodno ispunjavanje preduslova da bismo mogli uspešno trčati tu međunarodnu trku.

Srbija je u agraru po mnogim parametrima u lošijoj poziciji nego pre jednog veka. Zato je pitanje ekonomskog opstanka Srbije revitalizacija poljoprivredne proizvodnje. Poljoprivredne zadruge kao model organizovanja u agraru mogu biti važne poluge ekonomskog i socijalnog napretka države, naročito u ruralnim sredinama i nerazvijenijim područjima. One moraju imati uticaj na kreiranje agrarne politike i suzbijanje monopola na tržištu poljoprivrednih proizvoda.

Zadatak države je da raznim stimulativnim merama podstiče individualne proizvođače da formiraju poljoprivredne zadruge. Zašto?

Jedan od ključnih ekonomskih limita poljoprivrede naše zemlje je mala veličina poljoprivrednih poseda. Podsticanjem na formiranje zadruga, država bi relativno brzo i jeftino rešila problem veličine poljoprivrednih poseda.

Drugi, paralelni posao na ukrupnjivanju poseda bi bila promena legislative u smislu stvaranja uslova i ohrabrivanje tržišta poljoprivrednog zemljišta. Uz dodatak, da svakako treba naći model da zemlja ostane u posedu domaćih vlasnika. Jedan od načina je i zadrugarstvo na predloženi način.

Najefikasnije organizovanja zadruga je na ugovornom i interesnom principu udruživanja, sa unošenjem privatnog vlasništva nad zemljištem i mehanizacijom. Organizacija proizvodnje i plasman proizvoda bi bio zajednički zadatak zadrugara.

Ugovorom bi se regulisali odnosi između individualnih proizvođača, kao i zajednički poslovi obavljanja radova u formiranim zadrugama. Naknade za rad zadrugara, korišćenje mehanizacije i naknade za zemljište bi se isplaćivale zadrugarima nakon prodaje proizvoda na tržištu. Ili, alternativno, od strane Direkcije za robne rezerve Republike Srbije, koja bi bila važna i neophodna karika u ekonomskom oživljavanju zadruga.

Država bi kao vrhovni bilansista sugerisala preko svojih institucija odabir gajenja kultura ili vrste stoke za uzgoj ali bi konačna odluka bila na članovima zadruge. Težište bi, svakako bilo na specijalizaciji poljoprivredne proizvodnje, koja bi sigurno donela bolje ekonomske rezultate. Osnovni problem poljoprivrednika u Srbiji je potpuna neizvesnost njihove proizvodnje i odsustvo svake vrste.

Zato država mora da formira višegodišnji sistem garantovanih cena uz korekciju u visini godišnje stope inflacije. Državna direkcija za robne rezerve bi otkupljivala proizvode po garantovanim cenama, na osnovu unapred zaključenog ugovora o otkupu. Ugovori bi bili zaključivani pre otpočinjanja poljoprivredne proizvodnje i ugovorom bi unapred bila definisana otkupna cena poljoprivrednih proizvoda.

Država je godinama operisala svetskom otkupnom cenom za poljoprivredne proizvode, iako je znala da zbog ograničenja veličine poseda, zastarele mehanizacije ili nepovoljnih finansijskih aranžmana i nejednakog državnog tretmana, naši poljoprivrednici ne mogu biti konkurentni evropskim poljoprivrednicima.

Zato bi se cene morale formirati po kalkulacijma koje bi uzele u obzir veličinu prosečne parcele u Evropi i prinosa koji se dobijaju na sličnim parcelama i na bazi naturalnih troškova, zemljišnih renti, troškova radne snage i slične projektovane dobiti na godišnjem nivou. Slično bi se postupalo i za druge grane poljoprivrede.

Robne rezerve bi sklapale ugovore sa svim poljoprivrednim proizvođačima, ali bi zadruge bile u boljem položaju jer bi Robne rezerve zadrugama obezbeđivale opremu i repromaterijal u vidu đubriva, semena i goriva. Tako bi se stimulisalo udruživanje i drugih poljoprivrednih proizvođača u zadruge.

Zadrugama bi bila isplaćena samo razlika između vrednosti otkupljenih proizvoda i vrednosti isporučenog repromaterijala i opreme. Ako strane kompanije dobijaju stimulaciju za otvaranje radnih mesta, koje se kreću i do 10.000 evra po jednom novootvorenom radnom mestu, zašto slične subvencija ne bi bile usmerene u poljoprivredu po članu registrovanog poljoprivrednog domaćinstva?

Kratokoročno, to bi automatski "diglo" agrar i donelo njegov uzlet, mada je sistemska pomoć po modelu zadruga garant dugoročnijeg i stabilnijeg razvoja. Poljoprivredni proizvođači, iako nosioci realne, strateške i najperspektivnije egzistencijalne grane privrede, godinama su stradali od te iste države. Počev od kalkulisanja svetskom otkupnom cenom proizvoda, do kašnjenja isplata otkupa ili obmana kod relativnih odnosa cena repromaterijala, opreme i poljoprivrednih proizvoda.

Vreme je da se dug vrati, ali pre svega zato što je ulaganje u agrar - ulaganje u ukupan privredni rast, a subvencije u poljoprivredi su subvencije za budućnost ove zemlje