Svet - Srbija

Kratka radna nedelja muči francusku ekonomiju

Malo je zakona koji rigidnost francuskog tržišta rada bolje opisuju od onog koji propisuje zloglasnu tridesetpetočasovnu radnu nedelju.

Uveden krajem devedesetih godina prošlog veka, za vreme Žospenove vlade, uz hladan prezir prema "grešci fiksne sume rada", koju mogu da smisle samo obrazovani ljudi sa vrhunskih francuskih univerziteta, taj zakon je trebalo da smanjenjem radnog vremena svakog pojedinca ublaži nezaposlenost. To uradite i gotovo - a zamisao je bila da se stvori više posla.

Naravno, rezultat baš i nije bio onakav kakav su tvorci zakona očekivali. Pošto je, nakon usvajanja tog zakona, broj radnih sati smanjen - danas Francuzi, u znoju lica svog, manje stvaraju, na godišnjem nivou, nego bilo koja druga država u Evropskoj uniji, osim Finske - ali stopa nezaposlenosti ipak nije smanjena.

Stvarna posledica 35-satne radne nedelje jeste ponašanje poslodavaca, jer je samo pojačala njihovu već izraženu nevoljnost da radnike zapošljavaju na neodređeno vreme. To i jeste jedan od činilaca visoke produktivnosti francuskih radnika. Kompanije će radije uložiti u procese koji donose uštedu u radnoj snazi nego primati nove radnike.

Taj zakon je ponovo u žiži, zbog njegove druge posledice, koja nije bila planirana, a osvetljena je u sporu Francuske elektroprivrede (EDF) i njenih radnika.

Pošto su radili 39,5 sati nedeljno, službenici ove elektroenergetske kompanije su, u vreme reforme, kao nadoknadu dobili dodatna 23 dana godišnjeg odmora, povrh 27 dana na koje već imaju pravo.

Ali, to nije bilo važno dok je EDF bio zaštićen od surovosti konkurencije. Davanje takvih društvenih obaveza je, zaista, bilo uobičajeno u vreme kada su kompanije bile zaštićenije.

Britanski potrošači električne energije godinama su subvencionisali neprofitne duboke kopove rudnika britanskog Nacionalnog odbora za ugalj. A Fijat je bio spreman da fabriku za proizvodnju automobila podigne u Italiji, ako bi Rim, povremeno, devalvirao liru kako bi troškovi proizvodnje ostali povoljni.

Ipak, Evropska unija uporno uklanja takva nacionalna utvrđenja. Francusko tržište električne energije od 2007. godine polako postaje konkurentno. Iako danas napreduje puževim korakom, dugi godišnji odmori predstavljaju sredstvo za umirenje radnika s kojim visoko zadužena Francuska elektroprivreda više ne može da izađe na kraj.

Naravno, prilikom novih pregovora u vezi sa godišnjim odmorima, cilj te kompanije nije da zaposli više radnika, već da dodatno iscedi postojećih 129.000 radnika. Zato političari moraju ponovo razgovarati o čitavom nizu propisa koji koče rast zaposlenosti.

Tridesetpetosatna radna nedelja nije jedini razlog zašto poslodavci nerado zapošljavaju radnike. Naime, njih je teško i otpustiti. Poslodavce muče i velika socijalna davanja, kao i povećana minimalna nadnica u Francuskoj.

Godine 1980, ona je bila niža nego u Americi. Danas je ona skoro dvostruko viša, kako tvrdi OECD.

Razlozi za razračunavanje sa "tront-senk er" radnom nedeljom su kako simbolični tako i praktični. Njeno ukidanje ne bi samo podiglo teret sa pleća poslodavaca; ono bi ukinulo običaj koji koči strukturne reforme.

U rigidnom sistemu radne snage u Francuskoj ovaj zakon skoro da ima status totema. Čak ni Nikola Sarkozi, koji je, dok je bio u opoziciji, obećavao njegovo ukidanje, nije u tome uspeo kada je, 2007. godine, došao na vlast.

Drugi razlog je taj što reforma mora biti odlučna. Pošto ih je nužnost terala na to, vlade su pokušale da omekšaju zakone o radu, ali njihovi napori su poklekli pred partijskim neprijateljstvima.

Izmene poreza, koje je Sarkozijeva administracija uvela da bi ublažila posledice 35-satne nedelje, njegovi sledbenici su odmah poništili. Takva tričarija ne doprinosi podsticanju zaposlenosti. Ona, zapravo, stvara novu neizvesnost u oblasti poslovanja koja je već pritisnuta slabim rastom i mračnim fiskalnim izgledima.