Tema - Srbija

Banke ne opraštaju dugove

Opraštanje ili otpis dugova ne postoje kao termini u bankarskom rečniku pojmova. Za razliku od države koja može čak da donese i poseban zakon o otpisu potraživanja, banka će se na takav potez odlučiti u baš izuzetnim – najčešće bezizlaznim situacijama.

U onim slučajevima kada nemaju obezbeđenja za kredit ili ako sud donese odluku da naplata dugovanja nije moguća. Recimo, u slučaju da je klijent preminuo, da ne mogu da ga nađu na adresi ili nema sredstava za izvršenje…

I sa stanovišta zakona oprost duga bankama donosi dvostruki gubitak. Prema Zoni o obligacionim odnosima, odluka da se fizičkom licu otpišu dugovanja znači i obavezu plaćanja poreza od 20 odsto na celokupnu otpisanu sumu. Ali ne samo na glavnicu već na celokupno zaduženje, računajući i kamate i druge penale tokom docnje. Banka porez neće platiti samo u slučaju kada postoji sudski zaključak o obustavi izvršenja.

Olakšavajuća okolnost za banke je ta da je u poslednjih šest meseci kašnjenje građana u otplati kredita relativno stabilno. Dug stanovništva narastao je na 751 milijardu dinara (oko šest milijardi evra) ali zvanično sedam odsto klijenata ima problem sa otplatom mesečnih rata, pokazuje poslednji izveštaj Kreditnog biroa.

Međutim, ako se zna da je ukupna suma nenaplativih kredita stanovništva i privrede ogromna (čak 3,6 milijardi evra) jasno je da je za bankarski sektor u Srbiji crvena lampica odavno upaljena.

I pored toga, kako saznajemo, banke ne ulaze rado u sudske postupke ako je dužnik fizičko lice koje ne može da proglasi stečaj. Učiniće sve da do toga ne dođe i uporno pokušavati da na drugi način dođu do novca. Zašto?

– Banke su u obavezi da kod NBS rezervišu određeni iznos sredstava kao obezbeđenje u slučaju rizika nenaplativosti kredita. Ako pokrene postupak taj plasman odlazi sto odsto u rezervaciju. Od tog momenta ona je na gubitku za celokupan iznos koji joj klijent duguje – objašnjava sagovornik „Politike” iz finansijskog sektora, koji je želeo da ostane anoniman.

Dakle, isključivo iz sopstvenog interesa i zaštite profita strpljenje banaka prema dužnicima relativno je rastegljivo. Svaka od kompanija ima svoja interna pravila mada su ona više-manje slična.

Do mesec dana, kašnjenje se uglavnom toleriše. Posle toga, neprijatni pozivi i opomene o neizmirenom dugu postaće sve učestaliji. U tom periodu (koje bankari kolokvijalno zovu „rano upozoravanje”) postoji mogućnost dogovora sa klijentom. Kakvi će mu uslovi biti ponuđeni uglavnom zavisi od njegovog bankarskog dosijea, ukupne zaduženosti, imovine koju poseduje, redovnosti ranijeg izmirivanja obaveza…

Neke od varijanti dogovora mogu da budu refinansiranje kredita, kako bi mu se omogućila niža rata otplate ali i sve češće „grejs” period tokom kojeg dužnik ima šansu da „uhvati vazduh”.

– Svaka banka ima svoj način za naplatu potraživanja. Neke će po prećutnom dogovoru tolerisati i čekati jer klijent nešto otplaćuje. Druge će pokrenuti postupak izvršenja – kaže naš sagovornik.

Opraštanje, naravno, ne pominju ni u jednoj od banaka koje smo anketirali. Ako dogovora nema, već posle 60 dana, njegov dug će biti evidentiran u Kreditnom birou a to povlači nove nevolje za dužnika. Ako u međuvremenu i pokrije dug godinu dana najmanje neće moći da računa na novu pozajmicu.

Ulaskom dužnika u evidenciju neplatiša Kreditnog biroa je i taj prelomni trenutak kada se za banku stiče osnov za pokretanje postupka. Da li će to uraditi preko sudova ili izvršitelja ili hoće li uopšte nešto preduzeti bankama je ostavljeno na volju.

Za razliku od javnih preduzeća one nisu zakonski obavezne da se za naplatu potraživanja obrate Komori izvršitelja. Zbog toga Komora, kako nam je rečeno, nema evidenciju koliko je banaka pokrenulo izvršnih postupaka. Taj podataka nema ni Narodna banka Srbije koja, kažu, vodi evidenciju o prinudnoj naplati ali u sektoru privrede.