U fokusu - Srbija

Srbi rade više, a zarađuju manje: Zašto duži rad ne donosi veće plate i bolji standard?

Srbija je i dalje daleko iznad proseka Evropske unije po broju radnih sati nedeljno, pokazali su najnoviji podaci Evrostata za 2025. godinu.

Prema njima, u Srbiji je prosečna radno nedelja imala 40,6 sati, dok je na nivou EU to bilo 35,9 sati. To znači da ljudi u Srbiji u proseku rade oko četiri časa više nedeljno.

Ako se pogledaju i pojedinačne zemlje, Srbija je i tu iznad svih po broju radnih sati, jer su u EU najduže radne nedelje zabeležene u Grčkoj sa 39,6 sati, Bugarskoj i Poljskoj sa po 38,7 i Litvaniji sa 38,4.

S druge strane, Holandija je imala najkraću radnu nedelju sa 31,9 sati, a pratile su je Danska i Nemačka, obe sa po 33,9 i Austrija sa 34 radna sata.

Ako pogledamo zemlje regiona, jedino u BiH je radno vreme duže jer se radi 40,9 sati nedeljno. U Hrvatskoj radnici provedu oko 37,7 sati na poslu, u Mađarskoj 37,4, u Severnoj Makedoniji 39,5, u Rumuniji 38,2, a u Bugarskoj 38,7.

Međutim, prosečna plata u Srbiji u martu iznosila je 121.650 dinara, odnosno oko 1.040 evra, dok je, recimo, u Hrvatskoj u istom mesecu iznosila 1.555 evra.

Iako je u Srbiji broj radnih sati veći, plate su još uvek značajno niže. Ipak, predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je ponovo poručio da ljudi u Srbiji moraju da rade više, te da i Nemačka planira povećanje radnih sati kako bi ostala konkurentna. Ono što nije rečeno jeste da radnici u Nemačkoj u proseku imaju gotovo sedam časova kraću radnu nedelju.

Ipak, situacija nije tako crno-bela, a profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko objašnjava da razlika nije tolika koliko brojke pokazuju.

On podseća da je prosečno radno vreme u Srbiji bilo više, te da se nastavlja blagi pad nedeljnog radnog vremena u Srbiji.

To što je naše radno vreme i dalje značajno iznad proseka EU, prema njegovim rečima, može da se objasni sa nekoliko faktora.

„Jedan od faktora je taj što kod nas ima jako malo rada na nepuno radno vreme, odnosno ‘part tajm’. To je glavni faktor, jer imate zemlje poput Holandije gde više od polovine žena radi ‘part tajm’, a kod nas ukupno i muškarci i žene možda svega pet odsto rade tako“, objašnjava Arandarenko.

Kako naglašava, bitna je i struktura zaposlenosti i to sektorska.

„U poljoprivredi se radi više nego u drugim delatnostima. Poljoprivrednici prijavljuju da rade više od tih 40 sati nedeljno. Isto i ljudi koji imaju svoje firme rade više, odnosno većina njih iz kategorije samozaposlenih. Kada se to sabere, te strukturne stvari su ono što u dobroj meri gura naš prosek da budemo veoma visoko“, ukazuje naš sagovornik.

On dodaje da u Srbiji sada ima oko 12 odsto ljudi koji rade u poljoprivredi, a ukupno oko 20 odsto u kategoriji samo zaposlenih, gde spadaju i ti poljoprivrednici.

„To su procenti koji su daleko iznad proseka EU. To je taj kompozicioni efekat, jer imamo puno ljudi koji rade kao samozaposleni i to gura naš prosek“, pojašnjava.

Takođe, kako navodi, u Srbiji ima više ljudi koji imaju glavni i pomoćni posao, odnosno rade dva posla, što je još jedan od faktora koji utiču na veći broj radnih sati u proseku.

Arandarenko kaže i da je vrlo verovatno i da se u Srbiji više radi prekovremeno, pa da i to sve utiče, ali i da računica zavisi od obračuna radnih sati.

„Poslodavci će reći i da mi u naše radno vreme uračunavamo pauze, a da to na Zapadu ne računaju. A statistika je iz upitnika na koji odgovaraju sami zaposleni, pa bi i to mogao da bude jedan od faktora“, napominje on.

Kada bi se svi ti navedeni faktori oduzeli, prema njegovom mišljenju, naš prosek bi se prilično približio proseku EU.

Kada je reč o zakonima, tu nema velikih razlika, dodaje Arandarenko.

„Ima svega nekoliko zemalja gde je zaista predviđeno da se radi manje od 40 sati, a najpoznatiji primer je Francuska gde je 35. Ali glavna stvar kod većine zemalja Zapadne Evrope je to nepotpuno radno vreme“, ponavlja on.

S druge strane, to što su plate u Srbiji još uvek niže, kako kaže, odraz je nivoa razvijenosti.

„Ipak, mi imamo neku blagu konvergenciju prema proseku EU, ali to je dug proces“, naglašava.

On smatra da ljude zbunjuje to što se kod nas dogodio zaokret, u smislu da su naše plate sada veće, ali su nam i cene daleko više.

„Naše cene su se veoma približile evropskim, a to znači da se naš paritet kupovne moći približio evropskom proseku. Naše evro plate su sada bliže evropskim platama, ali naša kupovna moć je smanjena u odnosu na to kakva je bila. I dalje je naših 100 evra veće od evropskih 100 evra, ali je ta razlika sada dosta manja“, pojašnjava Arandarenko.

Što se tiče povećanja ili smanjenja radnog vremena, on tvrdi da ćemo mi svakako smanjivati radno vreme čak i ako nam ono ostaje isto.

„Ako svako od nas radi isto, dovoljno je ono što se dešava, a to je da imamo sve manje poljoprivrednika, a uskoro ćemo imati ispod 10 odsto zaposlenog stanovništva u poljoprivredi. To će gurati prosek nadole“, zaključuje Arandarenko.

Profesor Fakulteta političkih nauka u penziji i bivši predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković za naš portal podseća da Srbija još uvek spada u osam najsiromašnijih evropskih zemalja.

„Iako se vlast hvali nikad viđenim stopama rasta, nismo nikoga stigli ni prestigli za to vreme i zakucani smo na dno sa svojim susedima i Moldavijom, Ukrajinom i slično“, ukazuje on.

Mi smo korak izgubili još devedestih godina, podseća Stojiljković i dodaje da smo potom imali dosta neuspešan razvoj od 2000. godine.

„Išli smo ka modelima razvoja koji nam nisi omogućavali prestizanje, a posle smo se uhvatili za ovu strategiju davanja subvencija stranom kapitalu koji je uglavnom zapošljavao radnike u radnointenzivnim, niskotehnološkim granama“, navodi naš sagovornik.

On ističe da nam to jeste bilo potrebno, jer sad nemamo veliku nezaposlenost, ali da je to „zamka srednjeg nivoa razvijenosti“.

„Proizvodnja se digne donekle, to omogućava da se izvučete iz siromaštva i dođete do relativno niske nezaposlenosti, ali ne omogućuje visoke zarade“, kaže Stojiljković.

Osvrnuo se i na Vučićeve apele da treba da se radi više.

„On tako krene da baje da ljudi treba da rade kao u 19. veku po 12 sati, a ne vidi da je nama radno vreme i duže, a da efekti sa stanovišta produktivnosti nisu zadovoljavajući“, ukazuje on.

Kako napreduje razvoj tehnologije, digitalizacije, robotika, veštačka inteligencija… i njihova praktična primena, kako poručuje, tako više nema potrebe da toliki broj ljudi radi toliko dugo.

„Ima zanimanja gde je to teško urediti, ali to se uređuje tako što se uvede više smena i zaposle novi ljudi. Tehnologija i služi za to da se zamene teški fizički i dosadni administrativni poslovi. Treba raditi na tome kako sačuvati poslove ljudima uz prodor tehnologije i uključiti ljudski faktor da ipak kreira funkcije, a da mašina radi ostalo“, naglašava Stojiljković.

Kako dodaje, i poljoprivreda ako treba da da neke efekte sa manje od 10 odsto stanovništva, mora da se mehanizuje.