Industrija - Srbija

„Simpo” s državom traži kupca

Država Srbija je prelomila. Po osnovu poreskih obaveza postaće, sa oko 80 odsto kapitala, većinski vlasnik kompanije „Simpo” u Vranju. To je, reklo bi se, jedini mogući epilog višemesečne blokade računa i zaustavljanja proizvodnje jedinog velikog privrednog sistema na jugu Srbije sa oko četiri i po hiljade zaposlenih.

Ovaj proces traje više od godinu dana, pri čemu je „Simpo”, od avgusta prošle godine, kada je vlada donela zaključak o konverziji duga, ispunjavao sve svoje obaveze. Blagovremeno je doneo odluku o konverziji, ali dolazi do promena u ministarstvima finansija i privrede, koja odbacuju odluke svojih prethodnika i traže novu procenu kapitala. Kada je „Simpo” i to ispunio, kako je to zahtevao tadašnji ministar Radulović, on je smenjen i proces kreće iz početka. Procedura još nije okončana, iako je, poslednjim zaključkom vlade bilo predviđeno da sporazum sa državom bude potpisan 15. septembra, nakon što je Skupština akcionara „Simpa” početkom meseca ponovo donela odluke u skladu sa novim zahtevima nadležnog ministarstva. Dok sve to traje, „Simpovi” proizvodni pogoni stoje, računi su mesecima blokirani, kupci su otkazali ugovore, a radnici ne primaju plate.

„Zaustavljanje fabrike donelo je ogromne gubitke, ne samo ’Simpu’, već i državi, jer je ’Simpo’ do prošle godine bio jedan od većih izvoznika. Stranim kupcima isporučili smo tek polovinu robe. U prethodnih pet godina izvoz je rastao po stopi od deset odsto. Do 2013. nijednu godinu nismo završili sa gubitkom. Svaki mesec stajanja proizvodnje sada pravi 2,5 miliona evra gubitka. Izgubili smo kupce, domaće i strane, uključujući i najveće – ’Ikeu’, ’Kiku’, francusko tržište, jer je ’Simpo’ firma prilagođena za velike trgovinske lance” – kaže Dragan Tomić, predsednik „Simpa”.

On smatra da je ova konverzija kapitala samo nužan međukorak u izvlačenju fabrika iz višemesečne radne i finansijske blokade, koja je, po njemu, mogla da se izbegne da se, država, kao i „Simpo”, pridržavala dogovora.

Napravljena je užasna šteta koja se, ako se proces privatizacije ubrza i ako bi sve fabrike od sutra krenule punom parom da rade, može nadoknaditi tek za godinu dana. Tomić, smatra da izborom pravog strateškog partnera, „Simpo”, i pored trenutnih problema, ima šansu da se vrati na stare staze kada je proizvodio robu za više od 80 miliona evra godišnje, od čega je u izvozu završavala gotovo polovina.

Uz pomoć države u pronalaženju strateškog partnera, a tvrdi da su se najmanje tri prijavila na konkurs kod Agencije za privatizaciju, među kojima je i veoma poznata ruska kompanija „Delo”, „Simpo” ima realne šanse da ponovo bude najveći balkanski proizvođač i izvoznik nameštaja. Ali, uz samo jedan uslov – da u te procese uđe kao celovit i jedinstven poslovni sistem, a ne da se rasparča i u „restlovima” proda. Jer, „Simpo” je zaokružen poslovni sistem, izgrađen tako da svojim kapacitetima obuhvata čitav lanac proizvodnje i prometa nameštaja. Rasparčavanje bi, tvrdi Tomić, bio kraj „Simpa”, kao sistema, koji je za pola veka proizveo nameštaja u vrednosti četiri milijarde evra, a izvezao za milijardu i po.

Po njemu postoje najmanje tri razloga zbog kojih veruje u budućnost „Simpa”. Najpre, tržište nameštaja u Evropi je već zasićeno kineskom robom. Veliki broj francuskih i italijanskih proizvođača je bankrotirao, a mnogi se nalaze u priličnim teškoćama. Opstaju za sada Nemci i „Ikea”. Po njemu – ima mesta i za nameštaj „Simpa”, jer sve velike svetske firme teže da rade sa velikim dobavljačima, koji mogu da obezbede širok asortiman i velike količine. Uz finansijsko i tehnološko jačanje, uz obučene i motivisane radnike, brzo bi se sve vratilo u pređašnje stanje. Ako i ruska kompanija „Delo” postane strateški partner – stvar će biti mnogo lakša, jer će i njihov osnovni cilj biti da zadrže celinu sistema i sve radnike.

Razlog više za Tomićev optimizam su same fabrike koje je „Simpo” napravio na jugu Srbije. Iako je njihov cilj bio pre svega zapošljavanje ljudi u tom delu zemlje, one su projektovane tako da svaka od njih može samostalno da radi i da snabdeva i druge finaliste. Fabrika ramova za tapacirani nameštaj u Preševu, na primer, uz minimalna ulaganja može da utrostruči proizvodnju u tri-četiri smene ne samo za „Simpo”, već i za dve italijanske fabrike nameštaja koje se podižu u vranjskoj slobodnoj zoni, kao i „Diva Divani” koja već godinama tamo radi. Ali, „njena roba na svega 30 kilometara od Vranja ne može i ne sme da bude skuplja od bosanske ili italijanske konstrukcije. Italijana njegov radnik košta 1.800 evra mesečno, dok su plate u Srbiji višestruko niže. Smatram da moramo da nađemo dugoročnija rešenja, ali da kompaniju ne cepamo i ne prodajemo kao nekakve profitne centre”.

Tomiću je, naravno, jasno da se neki pogoni, koje je on svojevremeno podizao da bi zaposlio što više ljudi, poput fabrike slatkiša, rasadnika ili farme ovaca…, moraju odvojiti od pretežne delatnosti, ali i to mora da se uradi tako da svi imaju od toga koristi – pa i država koja zbog duga i preuzima kompaniju.

„Simpu” su, kako reče na kraju Tomić, potrebna sredstva za dokapitalizaciju i pokretanje proizvodnje. Da plati radnike. Da se vratiti na izgubljena tržišta. Roba mesecima nije isporučivana kupcima. To za ozbiljnog partnera nisu velike pare, jer je perspektiva fabrike i celog kraja mnogo veća i vrednija. Zbog toga „Simpo” zaslužuje i više od puke šanse za novi početak.

Zubin Potok čeka rešenje

„Simpo” je u „srećna vremena”, kako reče Tomić, napravio savremenu fabriku u Zubinom Potoku. Sve što je proizvodila išlo je za skandinavske zemlje, a onda je kod tog gradića povučena granica. Sve se promenilo. Stalo. „Simpo” je godinama davao plate zaposlenima, ali više nije mogao sam. Ove godine je potpisan sporazum sa Srpskom pravoslavnom crkvom o prenosu imovine te fabrike sa „Simpa” na Crkvu. Taj posao još nije okončan zbog administrativnih prepreka, a šteta je ogromna ne samo zbog izostalog izvoza, već zato što ti ljudi ne mogu da rade, zarađuju i da na svojoj zemlji opstanu. A šanse za čak veći plasman postoje.