Tema - Srbija

Ko kontroliše rafove, kontroliše i tržište

Upravo tu počinje glavni problem novog zakona – kako dokazati pritisak ili odmazdu ako trgovac svoje poteze predstavlja kao legitimnu poslovnu odluku. Ako dobavljaču sa 200 proizvoda asortiman padne na 50 ili ako ga trgovac umesto u 100 prodaje u 20 prodavnica, formalno nema delistiranja, ali ekonomski efekat može biti gotovo isti. Novi Zakon o nepoštenim trgovačkim praksama, kako se očekuje, trebalo bi da donese više reda u odnose između velikih trgovinskih lanaca i dobavljača, ali se već na početku njegove primene otvara suštinsko pitanje – može li i najbolji zakon da promeni odnose na tržištu ako je pregovaračka moć strana neuporediva. Jer, iako su propisima zabranjeni direktni pritisci, komercijalna odmazda i jednostrano nametanje uslova, u praksi se, kako tvrde pojedini dobavljači, pritisci često sprovode mnogo suptilnije – kroz smanjenje asortimana, kratkoročne anekse ugovora, usporavanje saradnje ili zahteve za novim cenovnim ustupcima. Formalno, trag o tome često ne postoji, ali ekonomske posledice za dobavljače mogu biti ozbiljne.

Naši sagovornici iz industrije hrane ukazuju da se trgovci uglavnom kreću u okvirima formalno dozvoljenog i da zakon ne može lako da reguliše poslovne odluke poput izbora asortimana ili komercijalne strategije.

– Potpisali smo anekse i oni važe još mesec dana. U njima nema za sada ništa sporno, ali dogovori koji se vode usmeno otvaraju mnoga pitanja. Od nas se otvoreno traži (dva trgovca konkretno u slučaju naše kompanije) da se vratimo na uslove koji su važili pre donošenja Uredbe o ograničenju marži, ali to nije nigde zapisano da bismo, kako nam se predlaže, prijavili takvo ponašanje. Ako trgovac odluči da umesto 200 zadrži 50 proizvoda jednog dobavljača, to je teško direktno dokazati kao odmazdu iako efekat može biti gotovo identičan delistiranju. Upravo zato mnogi smatraju da problem nije samo u propisima, već u strukturi tržišta i ogromnoj koncentraciji moći u rukama velikih lanaca – kaže naš sagovornik.

Zbog toga se sve češće čuju ocene da država, pored zakona, mora da ima i jasnu strategiju zaštite domaće proizvodnje i razvoja lokalnih lanaca snabdevanja. Bez jačih domaćih proizvođača, zadruga, prerađivačkih kapaciteta i regionalnih trgovinskih sistema dobavljači ostaju u poziciji da zavise od nekoliko velikih kupaca koji na kraju odlučuju šta će se naći na rafovima. U tom kontekstu, pitanje nepoštenih trgovačkih praksi prevazilazi okvir klasične trgovine i postaje i ekonomsko i socijalno pitanje – od opstanka malih proizvođača do pražnjenja sela i dugoročne prehrambene sigurnosti zemlje.

Kako za „Politiku” kaže profesor Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić, država ima alate u rukama koje ne koristi. Jedno je kada donesete zakon i očekujete da će se svi ponašati pošteno, ali tržište ne funkcioniše tako. Ubeđen sam da država ima mehanizme da navede velike sisteme da vode računa i o drugoj strani, a ne samo o sopstvenom profitu. Ovo što danas gledamo verovatno nije klasična odmazda, već ekonomska borba u kojoj svako pokušava da zadrži što veći deo zarade, kaže Savić. Prema njegovim rečima, problem nepoštenih trgovačkih praksi ne može se rešiti samo kaznama i propisima, već i jačanjem domaće proizvodnje i lokalnih trgovinskih sistema.

– Ako želite da se nosite sa velikim trgovačkim lancima, onda morate da razmišljate i o domaćim marketima, domaćim lancima i proizvodnji. Stalno govorim o klanici u Čajetini koja je nekada izvozila, pa je posle bilo pokušaja da se revitalizuje. Zašto država ne bi podržala takve sisteme, okupila manje proizvođače i obezbedila neku vrstu prehrambene sigurnosti? To nije samo ekonomska, nego i socijalna priča, jer nam se sela prazne i ljudi nestaju – navodi Savić.

On dodaje da je ključ u stvaranju šireg sistema koji bi smanjio zavisnost malih proizvođača od nekoliko velikih kupaca.

– Kada ste na kraju lanca i kada neko drugi bira da li će vaša roba biti na polici, onda ste u podređenom položaju bez obzira na zakon koji vas štiti. Zato država mora da razmišlja o jačanju domaće ponude kvalitetnih proizvoda i modelu u kojem bi učestvovali lokalna samouprava, domaći proizvođači i veći privredni sistemi. To ne može da reši problem preko noći, ali bi na srednji rok moglo da otkloni veliki deo sadašnjih problema i smanji prostor za ucene – smatra Savić.