Tema - Srbija

Odlagališta otpada su trezori sirovina

Sve to ukazuje da pitanje stručnog upravljanja otpadom zaslužuje da bude što pre stavljeno na dnevni red, u svetlu novih tehnologija koje je moguće primeniti u ovoj oblasti. Uz to, krajnje je vreme i da svi građani naše zemlje budu obuhvaćeni edukacijom o osnovnim principima sakupljanja, reciklaže i odlaganja otpada, koji nemilice stvaramo. Kao što u svojim domovima znamo kako i gde odlažemo đubre, tako moramo znati i šta se sa njime dalje zbiva, da li se ispravno tretira i deponuje u našoj okolini. U tom smislu, postoji i pravni osnov, zakonska regulativa u Republici Srbiji, kojom se definišu različite vrste otpada, kao i razlike i specifičnosti u načinu upravljanja kako komunalnim, tako i otpadom od građenja i rušenja, tj. šutom, kako glasi njegov popularni naziv.

Propisi koji regulišu navedenu oblast su: Zakon o upravljanju otpadom, Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o građevinskim proizvodima, a u okviru podzakonskih akata su Uredba o upravljanju otpadom od građenja i rušenja i Pravilnik o uređivanju, upravljanju, odlaganju i deponovanju građevinskog otpada u toku izvođenja radova.

Stanje na terenu pak izgleda ovako: svaku deponiju u Srbiji („kiper” deponiju) čini mešani otpad, od čega je više od 75 odsto građevinskog ili otpada od rušenja i građenja, a ostatak je komunalni otpad. Građevinski otpad svojom težinom opterećuje deponije, utiče na njihovo sleganje, obrušavanje bočnih stranica i uzrokuje oslobađanje zarobljenog metana, koji isparava u atmosferu ili sagoreva. A mora se imati na umu činjenica da je metan gas koji je 22 puta štetniji od ugljen-dioksida. Pored pogubnog uticaja na vazduh, ovakve deponije su veoma štetne i po zemljište i vodene tokove, usled izlivanja štetnih materija iz tela deponija.

Ogromna većina naših deponija nalik je evropskim odlagalištima otpada – s početka 21. veka. Tokom protekle dve decenije Stari kontinent se u tom pogledu u potpunosti preobrazio. Na primer, sada na deponijama u Nemačkoj završava svega od pet do sedam odsto ukupnog otpada koji generiše ta velika i mnogoljudna zemlja. Sve ostalo se kroz proces reciklaže vraća u ponovnu upotrebu, ili se sagorevanjem pretvara u novi izvor energije. Učeći iz evropskog iskustva, Institut „Mihajlo Pupin – Projekt inženjering”, kroz transfer znanja, kao i na osnovu analize inostrane i domaće regulative, spoznao je važnu činjenicu: nove tehnologije prokrčile su put za inovativno upravljanje otpadom. Ali na tom putu svaki korak mora da bude detaljno osmišljen i stručno izveden.

Prvi korak, da se ne bi u startu skrenulo na stranputicu, mora da bude striktno razdvajanje komunalnog i građevinskog otpada. Dalje sledi separacija komunalnog otpada na njegov organski i neorganski deo. Organski se pretvara u upotrebljivu energiju kroz biogasna postrojenja, dok se neorganski reciklira ili spaljuje u spalionicama. Građevinski otpad, ako se pravilno prikuplja, dekontaminira i tretira, može da bude ponovo iskorišćen u visokom procentu. U Holandiji svaka novosagrađena zgrada mora u sebi da ima minimum 70 odsto recikliranog građevinskog otpada. Dakle, ostaci materijala od građenja i rušenja nisu otpad, već resurs, dragocena sirovina u postrojenjima za reciklažu. Zato ne bi bilo pogrešno da se mesta za odlaganje šuta nazivaju i – skladištem građevinskog materijala.

Ukoliko kao država prigrlimo principe tzv. kružnog neimarstva, koji podrazumeva ponovno korišćenje jednom već upotrebljenog građevinskog materijala, blagodet bi osetila i priobalja naših reka, koja su konstantno izložena „izlovljavanju” šljunka i peska. Drugo, značajno ćemo smanjiti emisiju ugljen-dioksida u atmosferu. I treće, ali nikako i najmanje važno, reciklažnim graditeljstvom prestalo bi nelegalno bacanje građevinskog otpada u uvale reka i formiranje iz dana u dan sve većeg broja deponija.

Poslednja važna činjenica koju treba napomenuti kada se govori o osnovnim principima stručnog upravljanja otpadom tiče se tzv. primarne selekcije, odnosno razvrstavanje otpada već prilikom prikupljanja. Ovo važi za komunalni, a još više za građevinski otpad. Kao što se se papir, plastika i staklo ubacuju u posebne kontejnere, tako se prilikom rušenja objekata mora razdvajati cigla, beton, drvo i drugi materijali. Tek kada tako budu razvrstani, mogu se transportovati do deponije građevinskog otpada (ili, kako rekosmo, skladišta građevinskog materijala). Samo ovakav način sakupljanja je garancija da će otpad biti u velikoj meri recikliran. U suprotnom, završiće na nekim novim divljim deponijama. U ovom trenutku ne postoji tehnologija koja može da uspešno koristi mešani, nerazvrstani otpad.

I pre prestrojavanja na savremene koloseke upravljanja, postojeće „kiper” deponije moraju se najpre stabilizovati, zatim konzervirati i potom sanirati. Time bi se sprečio dalji pogubni uticaj na zemlju, vodu i vazduh, a time i na zdravlje stanovništva. Ovako sanirane deponije, u očekivanju primene savremenih tehnologija za eksploataciju, mogu da budu odlične lokacije za montažu solarnih elektrana.

Vlada Republike Srbije i nadležna ministarstva su kroz gore navedene propise dali sve potrebne smernice, propisujući obavezu lokalnim samoupravama da svaka na svojoj teritoriji, a na osnovu važećeg Lokalnog plana, donese akcioni plan za upravljanje otpadom od građenja i rušenja i time aktivno započne rešavanje problema sa nagomilanim otpadom. Ovaj proces bi mogao da se ubrza dodatnom stručnom edukacijom za organe na lokalu, zadužene za sprovođenje planskih dokumenata.

Izvesna pozitivna kretanja u tom pravcu već postoje, o čemu svedoči primer Kragujevca. Tamošnja deponija „Jovanovac” nalazi se na putu prirodnog širenja grada – sa deponije koja je veličine nekoliko fudbalskih igrališta može se u njenom podnožju, tik uz telo deponije, videti novi data centar. Uz to, eksploatacija deponije je, s obzirom na njenu veličinu i stabilnost, ograničena na još svega par godina. Ovakve ili slične probleme ima skoro svaka naša lokalna samouprava. Svesno ovih okolnosti, rukovodstvo Javnog komunalnog preduzeća „Šumadija” iz Kragujevca je od Instituta „Mihajlo Pupin – Projekt inženjering” zatražilo informativnu ponudu za stabilizaciju i sanaciju „Jovanovca”, u cilju produženja veka trajanja deponije. Zajedno sa svojim partnerom, firmom GKG iz Nemačke, izašli smo u susret njihovom zahtevu.

Kao primere dobre prakse valja istaći i grad Beograd i opštinu Čajetina, koji su na vreme svojim aktima regulisali razdvajanje otpada od rušenja i građenja od komunalnog otpada. Na tom poslu aktivno je učestvovala i Srpska asocijacija za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu, zajedno sa svojim članovima. Tako sada u Beogradu imamo jednu jedinu lokaciju za ovaj materijal, a to je deponija „Vinča”, kojom rukovodi firma „Veolija”. U Čajetini je za te poslove zaduženo KJP „Zlatibor”, koje je zajedno sa svojim rukovodstvom unapredilo upravljanje za sve vrste otpada. Od otpada od rušenja i građenja napravili su novi kvalitet koji se upotrebljava u svakodnevnim aktivnostima, a time su ujedno postali jedina opština u Srbiji bez divljih deponija. Ovim aktivnostima znatno su unapredili stanje životne sredine, što je izuzetno značajno s obzirom na to da je područje Čajetine značajna turistička destinacija, lečilište i vazdušna banja.